Svanuo je i taj 13. jun!!! Konačno, dan koji smo dugo čekali svi mi kojima je reprezentacija Srbije u srcu. Po prvi put kao samostalna zemlja, sa imenom Srbija, naša reprezentacija nastupa na nekom zvaničnom šampionatu.

Protivnik nije ni malo lak, reprezentacija Gane na čelu sa našim stručnjakom Milovanom Rajevcem. Radomir Antić nema problema pred ovaj meč, hvala Bogu. Svi igraču su maksimalno spremni i jedva čekaju da istrče na teren i "grizu" za svoju zemlju.

A šta reći za atmosferu u našoj zemlji?! Napetost se osećala još juče, neka tiha pomama u narodu koja je kulminirala sinoć među omladinom u izlascima širom naše Zemlje. Mogle su se čuti navijačke pesme skoro na svakom uglu, skoro u svakom gradu. Danas je taj dan, danas smo svi zajedno, danas nema nikakvih razlika u klubovima, bojama, razmišljanjima... Danas se svi ponosimo svojom zemljom, danas svi navijamo za SRBIJU!

Ako pitate mene kako se ja osećam, ako vas interesuje, mogao bih vam reći da sinoć nisam spavao. Mogao bih vam reći da sam iz izlaska, onako vidno pripit i lepo raspoložen, seo za komp i "surfovao" do same zore gledajući našu reprezentaciju, slušajući navijačke pesme Srbije, divio se navijačima koji su ispratili ovu reprezentaciju od početka kvalifikacija. Na žalost, takvi navijači će danas biti pred malim ekranima a ne na stadionu. Ipak, ovi momci koji nose "crveno-plavo-bele" dresove znaju da imaju podršku gotovo svakog pojedinca, pa čak i onog koji ni ne zna šta je fudbal. Ne zna, ali zna da je danas uz Srbiju.

Kako gledati ovakvu utakmicu? Mnogo se premišljam! Da li da gledam sa društvom negde na velikom ekranu, uz gomilu piva, vrisku i dreku, ekipu uz koju sam pratio svoj klub, išao na utakmice reprezentacije. Ili da isteram celu rodbinu iz kuće, nek idu kod svojih na kafu, da na miru i sebično uživam u svakom minutu i svakom trenutku ponosa? Još nisam doneo odluku, gde god bio, skim god gledao, znam samo da mi dlake na rukama neće spasti još par dana, da ću biti naježen, da ću biti toliko ponosan da ću verovatno i suze jedva zadržati (a čovek sam koji nije plakao ni u najtežim trenutcima života).

Prolazim juče krajem u kojem živim i srce hoće da iskoči iz grudi. Gledam 6 klinaca na terenu kako igraju fudbal, kao nekada kad sam i ja bio klinac, i svi imaju dresove Srbije!!! Emocije su me lupile, nisam mogao da progovorim. Nenadjebiva scena, nenadjebiva ljudi!!!

Možda ja ovo isuviše jako doživljavam, možda vi što čitate ovo mislite da sam neka plačipička, ali ja sam ovo čekao ceo život, ovo sam zamišljao i o ovome maštao. Da dođe dan kada je cela nacija ko jedan, da se svi ponosimo reprezentacijom, da gde god se okrenem vidim zastave i obeležja moje zemlje, da čak i ako izgubimo vidim ponos u očima ljudi, ponos i tugu, ne bes, nego tugu jer je njihova zemlja poražena. Ali to neću gledati, jer život bi na kocku dao da pobeđujemo danas!!! Danas ću gledati ozarena lica ljudi oko sebe. Danas ću uživati u svakom sekundu dana, kao da mi je poslednji. Danas mi nije potrebno ni more, ni "Palma de Majorka" ni dobar automobil, ne trebaju mi ni pare. I dok privodim ovaj post kraju znam gde ću gledati utakmicu i znam šta mi danas treba. Danas mi treba moja ekipa i moja Srbija !!!!

Živeli ljudi pa da se večeras viđamo po trgovima širom naše lepe Srbije.