U Srbiji postoji na desetine ozbiljnih navijačkih grupa, kao i na stotine onih za koje smo zaista retko čuli iz prostog razloga što su trajale koliko i jedna utakmica. Glavni problem, uz dužno poštovanje Delijama i Grobarima, leži u tome što se naša zemlja i dalje deli na navijače Zvezde ili Partizana. Ali da je problem samo u tome, bilo bi lako ...

Ipak i nije sve tako crno koliko je bilo pre par godina. Danas ipak postoji neki "lokal patriotizam", nove generacije se okreću klubovima iz svojih gradova što je jako pozitivno. Žalosno je ono što se te mlađe generacije okreću i drugim stvarima koje su nekada bile nedopustive u "ultra svetu".

Biti navijač danas u Srbiji ravno je onome da si lopov, mafijaš, ona najgora stoka. Tako javnost gleda na čoveka koji je veliku većinu svog života posvetio nečemu što oni nikada neće ni shvatiti. Ovim tekstom svakako ni ne pokušavam da promenim mišljenje javnosti, poučen iskustvom znam da je to nemoguća misija i da bi ma kakve bajke o navijačima pisao od većine bio popljuvan. Bilo kako bilo, javnost će po navijačima pljuvati, pa istinu neću uopšte ulepšavati, pisaću onako kako jeste ili kako ja barem mislim da jeste.


Javnost u Srbiji ionako nikad neće videti, nije da neće nego jednostavno ne želi da vidi, one dobre stvari navijača. Javnost nikad nije videla koliko jedna grupa znači svom timu i koliko su navijači zaslužni za dobre rezultate sportista u Srbiji. Takođe, javnost ne vidi ni mnogobrojne humanitarne akcije pojedinih grupa, odlazak na Kosovo i pomaganje našem narodu. Javnost ne vidi ni već tradicionalno novosadsko davanje krvi koje se redovno organizuje, kao ni pomoći mnogim obolelima i unesrećenima širom Srbije. Da gospodo to su isti ti ljudi, to su isti ti navijači!

I sam sam bio navijač, sada spadam u neku stariju generaciju, prošao i sito i rešeto ali i ja moram priznati da se pojedine stvari koje se danas dešavaju nisu ni naslućivale nekada. Ono čega smo se mi tada stidili nove generacije se danas ponose. Ipak, ja njih ni ne mogu da krivim jer nisu oni takvi od sebe postali, nešto na njih je moralo uticati.Davno je rečeno da dete ne dolazi sa ulice u kuću nego iz kuće na ulicu. Dakle, sve je stvar kućnog vaspitanja i odgoja ali i velike odgovornosti starijih navijača oko njih, koji se izgleda ne trude sa mlađim generacijama koliko se nekada trudilo.

Prateći preko interneta današnje generacije navijača, mnoge stvari mi nisu jasne. Nije mi jasno prvo dokle će više da kukaju kako se javnost odnosi prema njima, pa zar na to već nisu navikli sve ove godine!?! A to što je javnost takva u mnogome su krivi i sami navijači. Pojedincima se jednostavno ne može objasniti da nije "kul" kada nekoga izbodeš i da time nisi nikome porastao u očima niti izgradio autoritet. Nekima nije jasno ni da pištolj ne spada u "navijačku opremu". Mnogo se sve izopačilo, prosto je neverovatno.

U vreme kada sam ja išao širom naše zemlje onaj ko je nosio nož smatrao se za čoveka bez muda, kompleksaša, za nekog ko nije smeo da stane golih ruku na crtu i brani čast grada, kluba. Pištolj je bio nezamisliv!!! Ej bre pa ja to nisam video na utakmicama 15 godina kod nikog, osim kod undura okolo tribine. Jel moguće da navijači nose pištolje? O čemu mi dalje pričamo? I sada ja treba nekome da objasnim kako biti navijač znači biti čovek od karaktera, čovek sa principom i svojim stavom. Treba da objasnim kako navijači nisu siledžije i kako je pravom navijaču ispod časti da opljačka radnju na gostovanju ili da njih 20 unakazi jednog, koji je verovatno zalutao među njih. E pa drugari to se više i ne može objasniti. Dotakli smo dno !!!

Istini na volju, zaista, pojavljivale su se akcije među srpskim navijačima tipa "STOP NOŽEVIMA" i "STOP PIŠTOLJIMA" ali to je jako kratko trajalo. Zašto to još ne traje? Mislim da sam ušao duboku u temu koju nije lako objasniti bez "kilometarskog" teksta, ako i tada uspem da dohvatim samu srž.Znam da se većina i slaže, i da većina navijača ima isto razmišljanje ali mi nije baš ni jasno zašto većina ne utiče na manjinu? Počnite od sebe, od svoje tribine, od svoje ekipe od svog druga.

Problem postoji, i to veliki. Dozvolili smo sebi da izgubimo dosta dobrih drugova i momaka, zauvek!!! Dozvolili smo sebi taj "luksuz" da nam više ni životi drugih nisu bitni! Za javnost smo postali "gubavci" a ni sami nismo zadovoljni onim što imamo. Priče  idu u pogrešnom smeru, gotovo sve pa i ova. Počinjem i sam da se gubim šta sam hteo da kažem, moja poenta jeste u glavi ali ne mogu da je opišem u jednom tekstu... Toliko toga bi trebalo detaljno opisati da sam odlučio da ovaj tekst pišem u delovima, problem po problem, temu po temu, grupu po grupu. Ovo neka bude uvod...